Poetični neuroni

Šta se krije u vašim umovima

Inat i želja za osvetom

Jedna po jedna, pakosti se nižu

Zlobna dela ne odvajate zapetom

Šta drugo poznajete

Sem sopstvenog očaja i tuge

Vaše postojanje je jedino bitno

Nesvesno živite život kroz druge

Vaši glasovi etar paraju

Otrovne reči vaša su oruđa

Šta vam treba da bi preživeli

Dragocena energija tuđa

Ne gledajte u ogledalo

Uznemirićete se zbog odraza svog

Ne progovarajte više ni reči

Uplašićete se od glasa sopstvenog

Zapamtite ovo, zla dela se vraćaju

Onaj što ih stvara, dobiće platu

Nek’ mu se tada svi anđeli nebeski nađu

Jer demoni ništa ne zaboravljaju

Naročito ne kamatu

Zalutah noćas u prelep san
nađoh se u svetu bez granica
oslobođenog od okova teških
gde život nije usputna stanica

Ispred mene širok, otvoren put
vazduh čist, a vetar blag
oko mene ljudi bez predrasuda
bez straha pređoh jave prag

Tamo zatekoh dušu svetlu
gledala me je očima setnim
"Ne pripadaš, dušo, ovome svetu
još uvek robuješ mislima štetnim."

Niz obraze mi suze potekoše
htedoh silno slobodu da osetim
u njenim poslednjim rečima shvatih
probudiću se, moraću da se osvestim

"Bedemi te zarobiti ne mogu
slobodu ne traži, ona je u tebi
znam da si svesna toga
inače ovde zakoračila ne bi
Sama zbaci breme s'leđa
poruši barikade što se nižu po drumu
obriši suze i suoči se sa sobom
oslobodi se granica u svome umu."

Čas mi kaže da sam u pravu
Čas mi kaže da nisam
Nikad joj se niko približio nije
Niko sa njom nema odnos prisan

Jednog trenutka gleda u mene
U drugom mi okrene leđa
Da opišem jaz između nas
Tamna, nepremostiva međa

Čas učini da se osećam posebno
Kao da mi je pamet sveta darovala
Već drugog trena se osećam glupo
Ostvari se ono od čega sam strahovala

Nije samo moja, pripada svima
U čemu je njena neodoljiva draž
Neprestano se svako za nju otima
Jer ima sposobnost da se pretvori u laž

Znam da ni vama nije lako
Svako sa njom mora da se suoči
Zar nisam u pravu kada kažem
Nije lako istini gledati u oči